Mirjana Ranković Luković

Uporedi smeštaj

Mirjana Ranković Luković

Mirjana Ranković Luković - poetesa i pripovedač koja je „zanat završila kod dobrih majstora: možda Crnjanskog, a svakako kod Mike Antića, i verovatno kod Desanke“ (Ljubivoje Ršumović)

U svet književnosti Mirjana Ranković Luković zakoračila je 1998. godine objavivši svoju zbirku poezije „Drugi deo mene“. U istoj godini usledila je još jedna zbirka pesama „Lica ljubavi“, a potom objavljuje pripovetke: „Nakon svih ovih godina“, „Peščano vreme“, „Ulazeći u priču“ i „Priče iz Pričevića“. Autorka je i romana „Muškarci ne plaču“. 2014. objavljuje zbirku pesama "Vetrovima unazad".

NOĆNO PRIMIRJE

Breza je široko raširila prste
il zaustavila mesec u tihom plutanju.
U noćnom joj hladu zastao jež
odmarajući bodlje u lovačkom lutanju.

Prisno se uz žbun skupio kunić
pospan od slatkog mirisa trava.
Još negde lupka detlićev kljunić
i uznemirava zakasnelu četu mrava.

Livada prostrta, tamnozelena,
otpušta miris rosnog cveća,
vetrićem mreškana, svilena,
oivičena senkama snenog drveća.

ZA PESMU KOJOM SI ME BUDIO

Branku Miljkoviću

Nema veze koliko godina posle tebe
sam rođena
jer te znam tako dobro
kao tvoji prijatelji što su,
kao žene koje su se budile uz tebe,
kao dobri susedi,
kao slučajni prolaznici,
kao golubovi na tvom simsu,
sneg koji je vejao tih godina,
kiše koje su padale
nekad posle,
kao pesme koje si rađao u rana jutra,
kao otisak tvoje usne na rubu šolje sa jutarnjom kafom,
šušanj sveže štampanih novina,
popločane ulice kojima si prolazio,
kao prsti slepih koji diraju tvoje reči,
znam te kao što samog sebe
čovek zna.
… Ili ne?

Nema veze koliko godina posle tebe
sam rođena
jer te znam tako dobro
kao sopstveni san.
Zar me nisi uzalud
budio iz njega
jednog jutra?

… Još s' tragom neosušenih suza
otvaram oči
u ovom vremenu i prostoru
gde od tebe samo još reči imam…
Pisao si ih - ne znajući me.
Čitala sam ih - ne znajući te
kao što se ne znaju prijatelji,
susedi, prolaznici,
ljjudi uz koje se budimo,
vreme u kojem ne prolazimo,
kao čovek - čoveka,
pesnik - pesnika,
kao suština svega.

PRED BEZDANOM

Teške su reči pale!
Između nas - nož sa dve oštrice.
Šibamo se gorčinom,
a jed nam uzvraća nemilice.

Gledamo se u oči sa nevericom:
zašto se, i oko čega sporimo?
Kao dva neprijatelja pred bezdanom...
A u stvari se... volimo...

ZAMAGLJENA IDILA

Sad više nemam šta da ti pišem,
srećo moja.
Sunce i dalje na istom mestu stoji,
vetrovi promenljivo duvaju,
posle jeseni ide zima
kao po starom pravilu,
a ja sam u raskoraku s vremenom,
sa ljudima,
sa osećanjima.
I ja sam isto.
Hvala na pitanju.

Ponekad se umeša mrva nečeg novog,
dirljivog i nežnog poput rođenja deteta.
Zaljubim se u pomisao o zaljubljivanju,
drži me to varljivo prema nekome
te se smešim, uobražavam i sekiram.
Pa, to je karakteristično za ljubav,
zar ne?
Imitiram život.
Dobro mi to ide...
Donekle...
I - šta onda?
Prestajem lagati sebe,
hvala na pitanju.

Šta još sada da ti pišem,
srećo moja?
Pametno sve znaš.
Ide nova godina,
pa neki rođendan...
Idu neke magle,
i ljudi se traže u njima...
Pa, onda sunce, ono isto,
sa istog mesta,
osvetli put.
I - svici se nađu u tami
i neverici.

A ja?
I ja se snađem ponekad,
Hvala na pitanju.

DRVO I PTICA

Kupi mi kišu!
Onu drugačiju, samo za svirce.
Kupi mi kišu
plahovitu, sitnu, što dira živce.

Kupi mi drvo.
Visoko, naočito, što oblak kači.
Kupi mi drvo,
mirisno-setno što dušu svlači.
Kupi mi pticu
brzu i laku, šarenih krila.
Kupi mi pticu
i kad poželiš -tvoja bih bila!

I jedan oblak -
oblak mi kupi
da celi dan kišu sipa
pa da se ptica uz drvo skupi...
Ja - tvoja ptica.
Ti - moja lipa.
 

Istina u kutiji šibice
 
U kutiji za šibice stanovala dva zrnceta. 
Jedno optimista, drugo pesimista.
Jedno žensko, a drugo muško.
- Hajde da se družimo – reče optimista.
- Nema iskrenog druženja – odgovori pesimista.
- Hajde onda da se volimo, - predloži žensko drvce.
- I zato nam treba iskrenost. – odgovori muško.
- Hajde onda da se zaljubimo! – ne odusta prvo. 
- Zaljubljenost je prolazna, - odreče opet drugo.
- Hajde onda da se mazimo. Za to ne treba ni da budemo zaljubljeni, niti iskreni. Mazimo se da bi učinili jedno- drugom nešto lepo, da bi bili manje usamljeni.
- Ne budali! Maženje je opasno! Možemo se zapaliti i umreti! – odbrusi ono mračnjačko zrnce.
 
Ono prvo se skupi u mraku I zamisli vatru. Učini mu se lepom. I vrednom. Učini mu se suštinom svega! Zablesnuti i sagoreti. Spoznati, i nestati!
- Sve je bolje od ovog mraka, - šapnu tužno u tami.
- Nemaš ti pojma o životu! – prezrivo se ču sa drugog kraja.
 
Onda se pojavi trag svetlosti, i Božja ruka se dotače prvog zrnceta, iznese ga na svetlost dana i dade mu vatru, darova mu ljubav, strast, život, spoznaju, sve u nekoliko dugih, divnih trenutaka u kojima je pucketalo od zadovoljstva posvećeno drvce.
???
I? Šta se čeka dalje? Priči je kraj. Ne, ne postoji: još nešto! Ne može se pisati o nečem ili nekom ko se plašio da postoji. Taj nije ni postojao. A ako jeste… I sam je do sad zaboravio na sebe.
M. Rankovic Lukovic `Nakon svih ovih godina`

PILOT
/ Majoru Goranu Saviću /

Videh juče kako ulicom
prođe onaj pilot
za kojeg kažu da je poginuo
u plemenitoj misji.
A kako pilot, uopšte, može da pogine
pitam ja vas?
On seda u avion da se vine
tako visoko,
tako duboko,
u nebo, u sunce, u kišu,
u vreme ili nevreme,
hrabro - kao ptiče kad se
tek usudi na prvi let,
i veselo – kao máce kad sa drveta
krenu u nepoznato,
gde ih vetar razveje;
sa verom jakom
kao u zemljinu gravitaciju,
kao u matematički zbir 
dva cela broja,
kao u ljubav prema majci,
kao u sigurni očev zagrljaj,
kao u ljubav uopšte!
Seda i kreće...
A ako se ne vrati na zemlju,
to može značiti samo jedno:
on svoju misiju nastavlja
kao anđeo.
I tu nema dalje!
Jer,
da nije njih,
ko bi, uopšte,
pazio na decu?
Na svu decu sveta?
Na njihovu sigurnost
dok su nestašna...
A kako porasti ako nisi
nestašan?
Biti neobuzdano radostan,
trčati dok ne padneš,
skakati dok ne padneš,
leteti dok ne padneš?
Jer,
deca ne mare za zakone zemljine težnje
i za to što nemaju krila!
Ne mare što nisu vetar,
avion,
pahulja,
ptica!
Deca znaju samo da
neko će ih, na kraju,
uhvatiti.
Piloti – anđeli, na primer.
Evo, 
baš za ovog pilota
kojeg juče videh
da ide niz našu ulicu
a za kojeg kažu
da je poginuo,
pisale su novine
da je grešku na avionu 
platio glavom
iako je mogao da iskoči,
da se spase!
A nije!
Nije, jer je mislio na decu
koja su se nestašno igrala
onako kako to deca
umeju i znaju,
sigurna da je svet njihov
a život beskrajan,
a behu 
negde dole, na zemlji,
baš na putanji
gde je avion pilota mogao pasti
da nije ostao u njemu,
da ga skloni na drugo mesto...
I eto,
sad je umesto pilota na Zemlji
na Nebu jedan Andjeo više...
Jer, da nije pilota,
ko bi decu,
tu divnu, divnu, nevinost,
čuvao od svega?

M.Ranković Luković

ZALAZAK NAD ZLATIBOROM

Pogledaj ovo nebo, ovaj suton, ovaj zalaz sunca, ovu lepotu! Ubija me, pustu! Odmah poželim što ne može biti! Poželim da sam ptica, ili zmaj... Svejedno od papira, ili onaj starinski, od krvi, mesa i krljušti... Pa da letim visoko, široko, kroz okret, i prevrt... Da ponirem do najdublje plave, pa da uzletim do zlatne, da se prahom ospem, a onda, kad sunce potone, u zvezdanu prašinu da se spletem, ja - ni ptica, ni zmaj, ni devojka... već misao od sveg veća!

(Inspirisana fotografijom "Kruga")

Više o Mirjani na FB Mirjana Ranković Luković

Kategorija: 

Mesto: