Dr Nikola Krstović: Muzeji treba da služe ljudima oko sebe, da ih podsećaju ko su, šta su i kako se menjaju

Uporedi smeštaj

Učešće Muzeja na otvorenom „Staro selo” Sirogojno od 14. do 17. maja na finalnom izboru za nagradu Evopski muzej godine u Estoniji koju dodeljuje Evropski muzejski forum u konkurenciji 36 nominovanih muzeja, još je jedno priznanje i potvrda vrednog rada celog muzeja. Jedini muzej ove vrste u Srbiji 2012. godine je dobio Evropsku nagradu za kulturno nasleđe za projekat „Kuće Zlatibora od 19.veka do danas”, a to je prvi projekat iz Srbije koji je dobio takvo priznanje. Stručni tim zaposlenih u ovom Muzeju zaslužan je za ove uspehe, ali i za drugačiji i kreativniji pristup muzejskom stvaralaštvu zahvaljujući čemu je uspostavljen kvalitetniji odnos sa publikom.

O nastupu Muzeja na otvorenom „Staro selo” u Estoniji, o tome kako se stvara suština koja uvek prevagne i privuče publiku, zašto je naziv izložbe šlag na torti i kada se možete igrati sa njim, kako su svetski stručnjaci prepoznali koncept Muzeja na otvorenom „Staro selo” i priču o ljudima i njihovom odnosu sa i prema muzeju, ali i o tome zašto muzeje i kulturu ne treba da vode oni koji misle da je to lako, razgovarali smo sa dr Nikolom Krstovićem, višim kustosom Muzeja na otvorenom „Stari selo” u Sirogojnu.

„MI + VI = MAGIJA”

Kako se Muzej na otvorenom „Staro selo” ove godine predstavio u Estoniji na izboru za nagradu Evropski muzej godine?

- Svaki predloženi muzej u Evropi (a ove godine ih je bilo više od 350) prolazi kroz složenu proceduru kako bi bio nominovan za European museum of the year ili EMYA nagradu. Ove godine nominovano je ukupno 36 muzeja iz oko 25 zemalja Evrope. Odmah nakon objavljivanja nominacija 15-člani žiri se sastaje nekoliko puta i bira pobednika - dakle pobednik (pobednici) su već određeni pre nego što same prezentacije uopšte i počnu. Ipak njihova imena se drže u tajnosti sve do poslednje večeri i samog proglašenja. Celokupno prezentovanje muzeja pretvoreno je u logo „Mi + Vi = MAGIJA”, što je zapravo zapis jedne grupe posetilaca u muzejskoj knjizi utisaka iz 2010. godine. Samo predstavljanje pred žirijem pratila je i poster prezentacija sa istom parolom pretočenom u formulu. Što se tiče same prezentacije ili 15-minutnog predstavljanja Muzeja i ono je, kao i svim ostalim učesnicima, prilično dirigovano. Tri do četiri minuta se prezentuje sama institucija i njene aktivnosti u poslednje 4 godine. Potom oko šest minuta javnog intervjua, gde članovi žirija postavljaju najrazličitija pitanja. Ta dva dela praćena su video prezentacijom koja „teče” iza prezentera. Konačno poslednja tri do četiri minuta su ona u kojem se predstavlja neki predmet koji na najbolji način prezentuje filozofiju muzeja i koji je takođe prikazan na ogromnom led ekranu u pozadini. Muzej „Staro selo” je izabrao da se predstavi procesom, odnosno pričom koja je nosila ime „Problemi sa moralom”. Ideja je bila da se kroz naš „predmet” raspravi večita aktuelnost pitanja javno-privatno, ali i da se potenicira stav, pogrešnost muzejskog stava, da svaki muzejski predmet mora biti originalan, unikatan i veoma vredan.  Naš „problem sa moralom” predstavio je tri priče čija je glavna tema prva bračna noć i devičanska krv na svadbenom čaršafu i to kroz priču kako bi ona izgledala u tradicionalnoj kulturi, kako u malograđanskoj jučerašnjici, a kako u trendy savremenici. Potom je celoj publici data uloga „svekrve” odnosno da imaju uvid u „okrvavljeni čaršaf” koji, naravno nije bio originalan, a potom su i „posluženi” rakijom sa medom ili biberom u zavisnosti od toga da li im je bile po volji to što su videli: rakija sa biberom ostala je na stolu - a za medovaču se tražilo još! Trebalo je dugo vremena da objasnimo da je to ipak i samo „muzejski” predmet. Morali su da se kasnije zadovolje estonskom votkom!

Kako ste zadovoljni ovogodišnjim takmičenjem i šta je za vaš Muzej značilo učešće na jednom ovakvom izboru gde ste se našli u konkurenciji 36 nominovanih muzeja?

- Imam i pozitivan i umereno negativnu ocenu samog takmičenja. Pozitivni utisci odnose se svakako na kvalitet organizacije EMYA 2014. Nekoliko muzeja i lokaliteta u Estoniji, Savet Evrope, Evropski muzejski forum (EMF), ICOM, civilni sector i pojedinci, svi su oni bili krajnje angažovani da ceo događaj protekne veoma glatko i na veoma visokom nivou. Drugi, i najjači, utisak je izrazito visok nivo prezentacija evropskih muzeja. Gotovo tridesetak je moglo poneti bile koju nagradu sudeći na osnovu prezentacija. Ipak, ne zaboravimo da je žiri sudio na osnovu komplikovane prijave i poseta članova žirija nominovanim muzejima. Negativan komentar, i čini mi se da to nije samo moj utisak, odnosi se, na žalost, na samog pobednika. Letonski muzej Žanis Lipke i švajcasrki Saurer Arbon sasvim su zasluženo osvojili nagrade: Lipke Kenet Hadson nagradu za inovativno prezentovanje i uključivanje tehnologije u svoju postavku koja ima snažnu priču posvećenu stradanju Jevreja u II svetskom ratu, a Saurer Sileto nagradu za angažovanje zajednice i volontera – radi se o muzeju koji nema ni organizaciju ni menadžment, a koji je posvećen vraćanju stare slave mestu koje je nakon prestanka rada industrije potpuno zapustelo – 60 volontera koji su prošli kroz razne obuke iz konzervacije vraća starim zgradama, automobilima i svakodnevnom životu stari sjaj. Zaista poduhvat vredan svake pažnje u svetskim razmerama. Ipak Muzej nevinosti, nobelovca Orhana Pamuka, iako veoma zanimljiv, praćen Pamukovim Manifestom o muzejima i knjigom, smatran je za jednog od favorite za neko priznanje, ali ne i za glavnu nagradu. Činilo se da su slava i „Nobel” uticali na odluke žirija, iako sam Muzej nevinosti nije bio među naboljima. Mnogi, jako dobri projekti, inicijative i muzejske aktivnosti su na žalost ostali bez priznanja kao danski Den Gamle Bi, muzej urbane culture, Kuća „odnekle”, odnosno muzej fantazije, utopije i naučne fantastike iz Iverdona, Lozane, Pomorski muzej Alanda, holandski renovirani Štedelijk iz Amsterdama, muzej moderne i savremene svetske umetnosti, Muzej evropskih kultura iz Berlina, Muzej novca NB Litvanije, Galerija Viljema Morisa iz Londona… Dakle, sve u svemu veoma jaka konkurencija, ne samo muzeja, već i predstavnika. Detaljnije o nominovanima, novim inicijativama, praksama i kretanjima u evropskim muzejima na sajtu http://www.emya2014.eu/Nominations

Kako su žiri i ostali prisutni na takmičenju reagovali na vašu prezentaciju?

- Naša prezentacija ostavila je priličan utisak. Očito je da su muzejske tendencije da su ljudi (posetioci, zajednica, volonteri, publika, on-line publika) najvažniji i da se insistira na komunikaciji, aktivnoj ulozi muzeja u okruženju, promovisanju vrednosti u zajednici, postavljanju nezgodnih pitanja zvaničnicima, ukazivanje na problem stvarnih ljudi u stvarnom svetu u kojem muzej operiše. U tom svetlu, cela naša kampanja Mi + Vi = Magija (We + You = Magic) uklopila se savršeno i nekoliko puta služila kao motiv i u zvaničnim i u nezvaničnim diskusijama. Ono što je važno na ovakvim manifestacijama su svakako kontakti. Iako sam puno ljudi već poznavao sa nekih drugih konferencija, otvaraju se novi vidici sa novim kontaktima. Tako je već postavljena osnova za saradnju sa institucijama koje su nam ili mogu biti bliske po načinu funkcionisanja kao što je Muzej fantazije iz Iverdona ili Galerija Viljema Morisa iz Londona (VM je bio osnivač pokreta „umetnost i zanati” i promovisao ručnu izradu)…

KONCEPT LJUDI, A NE PREDMETI

Zahvaljujući novijim pristupima muzeologiji i jedinstvenim ambijentom u Muzeju „Staro selo” vaš Muzej je 2012.godine dobio priznanje Evropske nagrade za kuluturno nasleđe za projekat „Kuće Zlatibora od 19.veka do danas”. Šta Vas je u ovo vreme nemaštine, slabog interesovanja za umetnost, navelo da krenete težim putem i u Muzeju se posvetite kreativnosti i maštovitom pristupu i ponudite nešto drugačije?

- Ne bih se složio da je to teži put. Pre bih rekao jedini mogući – da budete u svetu oko vas, da se potrudite da ga razumete i da njegovu poruku prenesete dalje, da je proširite. To je upravo izvedeno u projektu „Kuće Zlatibora od XIX veka do danas” u saradnji sa Radioniom Krug sa Zlatibora i nastavkom projekta koji je nosio naziv „Zlatiborac na određeno vreme”. Naročito kroz prvi, nagrađeni projekat od strane EU Heritage Awards i Saveta Evrope muzej je rešio da prevaziđe svoje fizičke granice i izađe napolje, uključi se među žive ljude koji su istovremeno nosioci memorija i koji imaju veoma vredna sećanja za čitavu zajednicu. Odlučili smo da ih sve pospajamo i da oni postanu kustosi, da oni odrede koje su im to kuće na Zlatiboru važne i zbog čega. Rezultat je bio impresivan, odziv ljudi sjajan. Ali najvažnije je da su ljudi razumeli da su potrebni muzeju onoliko koliko je muzej potreban njima. Muzej nije lagao, nije bio nekakva nedodirljiva, lažno važna i autoritarna institucija. Ne, predstavili smo se kao komšije kao neko ko traži da zajedno popijemo kafu. I tada smo shvatili da ako imamo takav stav postajemo potrebni ljudima, a ne trpljeni kao nužno zlo!

Šta je to što Vaš muzej nudi posetiocima, a što su profesionalci od strane Evropskog muzejskog foruma ocenili visokim ocenama?

- Ceo naš koncept predstavljanja sastojao se iz priča o ljudima i njihovom odnosu sa i prema muzeju. Dakle, nismo insistirali na građevinama, predmetima, već na ljudima. Svima onima koji su kroz naše programe prošli kroz muzej, ostavili svoj trag, upoznali nas, prihvatili, onima koji su ovaj muzej gradili, usavršavali, onima koji predstavljaju nešto što sami predmeti ne mogu da ispričaju. Ali, prepoznali su i da smo hrabri, da govorimo otvoreno o stvarima i problemima običnih ljudi ili istorijskih okolnosti. Prepoznali su i našu otvorenost da saradjujemo sa alternativnim umetničkim scenama, fakultetima, institutima, kolegama iz preko 15 evropskih zemalja, ali sve to na isti način kao i sa zanatlijama, domaćicama, volonterima, srednjoškolcima, studentima…I to sve u okolnostima gde je najbliži grad udaljen 30km gotovo seoskim putem.  Ne treba zaboraviti da Muzej na otvorenom „Staro selo” ima jednu od najobrazovanijih struktura u svojim profesionalnim redovima: od sedam stručnjaka dva su doktori nauka i jedan je magistar koji su u isto vreme i viši kustosi, a tri su muzejski savetnici. To otvara vrata stalnim debatama i „moždanim olujama” u kojima se poštuje različit stav i drugačije mišljenje. Ne znam da li i jedno selo u Evropi može da se pohvali ovakvim kapacitetom! Ili možda neka institucija u Srbiji.

NAZIV IZLOŽBE JE ŠLAG NA TORTI

Vaše izložbe ukazivale su na mnogo zanimljivih tema, već nazivom su budile pažnju i privlačile publiku. Koliko sam pristup temi i maštoviti nazivi, mogu biti jedan korak dalje tj bliže publici?

- Pretpstavljam da mislite na „Ljubavna švrljanja”, „Zlatiborac na određeno vreme”, „Hajduci”, „Ljubavne magije”, „Ale i bauci - lov na bića s one strane”, „Od kolevke do planete”, „Evo čaja - evo običaja”, „Drvo života” ili trenutni „Zduhać”. Naziv je šlag na torti i s njim se možete igrati onda kada ste sigurni u svoje istraživanje, kada ste sigurni da je zadovoljena projektna forma i cilj i kada ste sigurni da ste, barem u našem slučaju, stvorili neku vrstu platforme na kojoj ljudi mogu dalje da sarađuju.To znači da će se o tome pričati na slavama, na skupovima, u parkovima, bez obzira kako vam katalog bio super dizajniran ili kako vam značajna ličnost otvarala izložbe. Mi smo se odlučili za malo ljudskiji pristup - da ljudi znaju i sećaju se šta smo radili, a ne da „blenu” u naše stručne kataloge i nemaju pojma šta smo hteli da kažemo, koju vrednost da promovišemo i koju poruku da pošaljemo! U suštini, nismo mi katolička crkva koja govori na latinskom, naši su naslovi ljudski, čitljivi i veoma razumljivi. Izmišljanje (naučne) tople vode je potpuno besmisleno i autistično! Pa ni ja ne bih nikada otišao na izložbu čiji naslov mora da se napiše u tri reda. Ipak, živimo u vreme twittera, Facebooka, brze razmene informacija…

Da li to znači da naši muzeji moraju da shvate da u stvaranju izložbe moraju u potpunosti da se posvete svim detaljima podjednako(zanimljiv naziv, kreativan pristup temi, maštovit plakat), jer u ovom šarenišu ponude na društvenom tržištu, svaka sitnica može da bude značajan tas na vagi i privuče pažnju publike?

- Zapravo, nikada ne prevagnu sitnice, nego suština. A suština se ne desi, ona se gradi, neguje i što je najvažnije stalno kritički preispituje. Ali, na žalost ili na sreću, zavisi već od ugla posmatranja, suštinu morate i upakovati. I to lepo, primamljivo i, zašto da ne kupljivo!

Naši muzeji samo nekoliko puta godišnje, shodno sredstvima, priređuju nove postavke i izložbe, tako da smo prinuđeni da uglavnom obilazimo stalne postavke. Šta bi bila ideja vodilja za oživljavanje naših muzeja? (Može li i treba li novac da bude jedini izgovor za malu ponudu muzeja, ali i manje posetilaca?)

- Mi smo svi, na žalost, prinuđeni da se neograničeno dosađujemo u našim muzejima. A ko ide tamo gde će da se dosađuje i gde mora da prati identične postavke „od Noja do Avnoja” – dakle, malo arheologije, malo srednjeg veka, malo XIX veka i tu obično zapnemo. Izuzev par izuzetaka kao što su muzeji u Valjevu, Kikindi, Kraljevu ili Muzej istorije Jugoslavije, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, Galerija Matice srpske u Novom Sadu i možda još par institucija, sve se izmešta u nezavisne scene i inicijative kakvi su KC Grad, Mikser, projekti EvropaNostre Srbije, gde je sve daleko življe i dinamičnije. Muzeji jesu čuvari i trezori i na žalost će veliki deo obaveznog muzejskog posla ostati nevidljiv posetiocima, ali građani imaju puno pravo da znaju šta to oni zapravo čuvaju. Novac jeste važan, ali važan je i angažman ljudi. Taj angažman može postati veoma otežan kada muzeje strukturiraju i vode ljudi koji su prvi put u svom životu ušli u muzej, koji ga doživljavaju kao propalu fabriku nameštaja ili kugličnih ležajeva, kada se bave trivijalnim stvarima, a misle da tako rešavaju nešto veoma važno. Kako je duhovito sročeno na fejsbuku: dragi potencijalni direktori, ako mislite da je lako voditi muzej (kolektivno pamćenje i identitete jednog naroda ili njegovog dela) dobro razmislite pre nego što to mesto prihvatite – jedan takav kao vi može vam sutra biti doktor u bolnici – a onda ste ugasili. Poruka je jasna – ako nam muzeje i kulturu vode ljudi koji misle da je to lako, onda je i Srbija ugasila. Kakvo je stanje možda je dijagnoza da je već i ugasila. Muzej je institucija, ali i mesto slobode, slobodnog izraza, mesto inspiracije i inventivnih poduhvata. Dakle, vrednosti koje se nikako ne mogu računati samo u novcu i opravdati jedino brojem posetilaca – tako razmišljaju zabavni parkovi. Muzej je i mesto ideja, ali najvažnije, tima koji se slaže oko jedne misije – da služi ljudima oko sebe, da ih podseća ko su, šta su i kako se menjaju. Tu se vraćamo na angažman muzejskih radnika – to je jedan začarani krug oko mistifikovanih i polu-fantomskih zbirki (koje su “svetinja”, a večito su nesređene), oko toga kome namenjujemo izložbe i zašto ih „proizvodimo” (sigurno ne zbog 2 boda za katalog koji ničemu ne služe), i na kraju kome zapravo služimo. Dodajte tome upravnika koji ne zna ili još gore ne razume čak ni ICOM-ovu definiciju muzeja ili etički kodeks kada ih pročita i dobili ste recept za potpuni neuspeh. Naravno, niko neće ni u ludilu priznati da se nalazi baš u ovom stanju.
Ilustracija predmeta na EMYA 2014. godine

Šta se novo sprema u vašem Muzeju?

- „Staro selo” ima razrađenu strategiju do 2017.godine. Njoj se prilagođavaju svi programi u cilju realizacije. Ova godina je posvećena kući i prirodi, čovekovom okruženju. Kada govorimo o okruženju u finalnoj fazi je nova signalizacija koja podrazumeva novi web-portal muzeja i QR kodove na svakom objektu i nešto moderniji i vizuelno dopadljiviji identitet. U toku je izložba „Zduhać” od koje su počeli i „eksperimenti” na twitteru. Slede „Primitivni oblici stanovanja” (radni naslov izložbe) i „7 kuća za 7 priča za 7 života” što je projekat razvijen sa našom naučnicom i arhitektom Ksenijom Bunjak, Projekat „Ganice u povlačenju” (Frontiers in retreat) umetnika na boravku (artists in residence) u saradnji sa KC Grad iz Beograda gde će Muzej poslužiti kao „inkubator” ideja savremenim umetnicima i dizajnerima iz 10 evropskih zemalja krajem septembra i početkom oktobra. Naš međunarodni Zbornik 2014 izlazi krajem avgusta na temu „Oci osnivači” sa radovima 17 kolega iz 15 zemalja sveta od SAD do Sibira i Gruzije. Uskoro nas očekuje Konferencija u saradnji sa Filozofskim fakultetom i Centrom za muzeologiju i heritologiju pod nazivom „Muzeji i obrazovanje” na kojem će biti promovisana knjiga „Muzeji na otvorenom: živeti ili oživeti svakodnevicu”, međunarodni Zbornik iz 2013.godine „Iz drugog ugla”, kao i nastup Muzeja u Estoniji. Već po inerciji i tradiciji tu su i „Vašar starih zanata i zanimanja” kao i festival „Svet muzike”.

Sledeća, 2015.godina, odvijaće se pod motom „Staro selo – mesto susreta” a nastaviće se volonterski programa A-SMYILE u saradnji sa Američkim savetom u Beogradu, realizacije projekata Frontiers in retreat, „Posleratna kuća”, kao i novi „Iz ruke Rada Poznanovića: Jedan život – jedan svet”, saradnja sa katedrom za etnologiju na temu „Privatno-javno, hoćeš-nećeš”, izložba “Instrumenti”…i još mnogo toga!

M. H.

Povezani objekat: 

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Aktivnost: