Sir "Zlatne Rudine" Mišovići sa zlatiborskih Rudina

Uporedi smeštaj

Na Festivalu dobrih ukusa koji je na Zlatiboru održan početkom avgusta, jedan proizvod je privukao pažnju kako posetilaca tako i ljudi iz struke. Reč je o siru „Zlatne Rudine“. Ovaj sir ima ne samo dobar ukus, već i dobru priču. Naime, brat i sestra, Radivoje i Mirjana iz porodice Mišović, on turizmolog a ona anglista za engleski i francuski jezik, ostavili su iza sebe svoje karijere da bi, krenuvši od nule, počeli da se porodično bave proizvodnjom zrelog planinskog sira.

Put se, nekako, popločao tako da su, bez obzira na svoje profesije, uspehe, izgrađene društvene veze, život u urbanim sredinama i određenu sigurnost, brat i sestra Mišovići ostavili iza sebe i okrenuli se nečem sasvim drugačijem: proizvodnji zlatastog, zrelog zlatiborskog sira na svojoj dedovini.

Kako i zašto?

„Kroz putovanja u neka mesta koja su nam bila zanimljiva i gde nam se svideo  sir koji smo probali, a prave se u ambijentu kao što je Zlatibor, setili smo se našeg seoskog domaćinstva koje je bilo napušteno desetak godina. Došli smo na ideju da bi i sami mogli da ga iskoristimo za tako nešto“, priča Radivoje Mišović koji je dugi niz godina radio u turizmu, a potom i bankarstvu. „2016. godine smo uvezli krave koje su po karakteristikama pogodne da se od njihovog mleka pravi ovaj sir. Za to smo imali subvenciju države i pomoć od opštine Čajetina i „Zlatiborskog eko agrara“ za kupovinu mehanizacije i opremanje prostorija. Još uvek nismo sve doveli u planirane okvire, biće tu još rada i truda, ali smo krenuli da pravimo sir. On je trenutno tek u četvrtom mesecu zrenja. Početkom avgusta smo se odazvali  pozivu da učestvujemo na Festivalu dobrih ukusa koji je održan na Kraljevom trgu i tu smo dobili jako pozitivne komentare od eminentnih ljudi za naš proizvod,  što nam daje još veći podsticaj za dalje bavljenje proizvodnjom.“

Ovaj sir, koga laički neki nazivaju trapist, je u stvari punomasni tvrdi sir sa dugim zrenjem od celog mleka. Dobija se mešanjem mleka od večernje i jutarnje muže, a način pripreme, ističu Mišovići,  nije ništa novo. Naprotiv! Naši stari su ga tako pripremali da bi mogli da traju tokom duge zime i prehrane mnogobrojnu porodicu. Danas se za to ima sve manje vremena, a aditivi i razni drugi dodaci čine ih dugotrajnijim ali ne i tako zdravim. Puno, puno rada, truda, želje i ljubavi ulažu Mirjana i Radivoje sa svojim supružnicima i decom u ovaj posao.

Kao diplomirani filolog, anglista za engleski i francuski jezik, Mirjana je imala dinamičnu karijeru i jedan zanimljiv život u Beogradu.

„Beograd je ipak bio nekomforno mesto za porodični život. Tamo nema baka-deka servisa, ritam je ubrzan a sve se usluge plaćaju po priličnim cenama . Istina, imate novac, ali ne i uvid na živote vaše dece“, objašnjava Mirjana svoj motiv za dolazak na selo. Pošto je njen suprug elektroinžinjer koji radi za nemački SAP i nije vezan za mesto boravka, nije bio problem samo preseljenje na Rudine.

„Dosta sistematično smo ušli u istraživanje bavljenja mlečnim govedarstvom. Želeli smo dobru rasu krava (braon svis) pa je selekciju tih grla radio predstavnik  odseka  iz ministarstva iz Slovenije. Nabavili smo 20 krava, osnovali stado od prve laktacije i krenuli u proizvodnju sira. Ovaj posao, iako nismo zamišljali da je tako naporan i težak, isplatio se. Fantastičan je osećaj kada možete da stanete iza nekog svog proizvoda i da svaku reč koju o njemu kažete - znate da je tako jer znate odakle je sirovina, šta su jele  vaše životinje da bi ste dobili mleko takvog kvaliteta, a  to je mleko koje se dobija isključivo od paše ili sena, od čega mu i zavisi ukus koji je sličan švajcarskim sirevima.“

Podrška roditelja, Mire i Radosava, s početka je bila suzdržana jer su ih godine i iskustvo naučili da je život na selu težak, a svi žele za svoju decu samo najbolje. Međutim, prošlo je vreme kada je od Rudina do Čajetine bilo potrebno prepešačiti 10 kilometara, posebno za đake putnike i to po svim vremenskim uslovima. Uz dobru putnu mrežu, uvođenje struje i vode u kuće, život je dosta olakšan. Ono što Mirjana posebno ističe jeste briga čajetinske opštine da se seoskoj deci obezbedi prevoz autobusom od kuće do škole, ali i briga vozača da sve protekne u najboljem redu. S tim se slaže i podmladak Mišovića.

Stefan Cikić ima 9 godina i za ove dve godine kaže da mu se sviđa život na selu jer je zdraviji, nije zagušljivo kao u velegradu, a nađe se i društvo. Ima zaduženje, naravno; brine o prasićima,a posluša i sve drugi što mu kažu da uradi. Brat Luka (10 godina)  slaže se sa svojim bratom u tome da mu grad baš  ne nedostaje, jedino po neki drug. Zlatibor ima dosta sadržaja pa se roditelji postaraju da im i sa te strane izađu u susret kada im postane malo dosadno.

Radivojev sin Marko je najstariji. Ima 16 godina i kreće u drugi razred srednje Ugostiteljsko-turističke škole u Čajetini. Spram godina, i zaduženja su veća.
„Brinem o dvorištu; kosim travu, cepam drva. Radim, uglavnom, sa dedom a  pomažem i oko stoke. Na selu mora da se radi, ali kada bih birao opet bih izabrao da živim ovde. Ovde je lepši život“, uverava nas Marko.

Još je dosta koraka koje bi trebalo preduzeti da bi sve bilo idealno, ali Mišovići ne misle da proširuju posao jer žele da budu manufakturni proizvođači. Neće biti problem da se nađu kupci za njihov sir koji su nazvali „Zlatne Rudine“, jer pozivi za učešće na druge manifestacije su već stigli što je idealna prilika za sklapanje novih poslovnih veza. Na gastroenološkom festivalu u Beogradu u septembru izložiće svoj sir uz belo i crno vino „Tri oraha“ koje vinarija iz Negotina proizvodi ekskluzivno i u ograničenim količinama, i koja je svojim proizvodom želela da podrži kumove koji su imali hrabrost i volju da krenu težim, ali lepim putem u selu odakle su im  koreni, sa proizvodom koji ima i kvalitet, ali i ime.

Kontakt:
Radivoje Mišović 064.167.0102

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Mesto: