Svedočanstva večnosti - intervju sa Svetlanom Blagojević, foto-entuzijastom

Uporedi smeštaj

„Kako ti namestiš konje da ti poziraju?”, glasilo je pitanje koje je, sa dubokom ozbiljnošću, jedan prijatelj postavio Svetlani Blagojević, dok je posmatrao fotografiju koju je, toga jutra, napravila na livadi. Pitanje je izmamilo smeh, ipak, dilema je ostala. Kako uhvatiti pravi trenutak, pravi ugao, pravi dekor? Kako učiniti da životinje u pokretu izgledaju kao da poziraju? Odgovore na ta pitanja znaju fotografi, obdareni istančanim osećajem za prostor, za boje, za atmosferu, za sve ono što čini obeležja dobre fotografije.

Iako se fotografisanjem bavi amaterski, Svetlana Blagojević sa Zlatibora, ume da odabere prave motive, da ugrabi i ovekoveči prave trenutke. Svojim fotografijama nas poziva da prizore oko sebe posmatramo na nove načine, da budemo svesni lepote skrivene i u najmanjem cvetu, i u obrisima udaljenih planinskih vrhova. Uspeva da, u onima koji posmatraju njene fotografije, izazove emocije, sentimentalne ili burne, u skladu sa onim što je odabrala kao motiv.

Zahvaljujući tome što većinu svojih fotografija snima na uvek drugačijem i prirodnim lepotama bogatom Zlatiboru, važi za njegovog prvorazrednog promotera. Svaka njena fotografija poziva posmatrače da dođu i uživo se uvere u jedinstvenost zlatiborskih krajolika, u živopisne padine, dramatične igre oblaka na nebu, atraktivne objekte.

Fotografija Čedomira Žarkovića, koja prikazuje bigrene kade Stopića pećine na Zlatiboru, proglašena je najlepšom svetskom slobodnom fotografijom zaštićenog prirodnog dobra. Žarković je fotoamater, koji se fotografijom bavi iz hobija. Za očekivati je da sličan uspeh ostvari i Svetlana Blagojević, jer za isti poseduje traženi kvalitet.

Kada ste, i sa kojim motivima, počeli da se posvećeno bavite fotografisanjem?

- Primetila sam da me oduševljavaju stare fotografije i njihova sentimentalna vrednost. Poželela sam da i sama čuvam neke prizore i trenutke od zaborava, da zaustavim vreme, i ostavim, na fotografijama, njegove tragove. Kupila sam fotoaparat i prožela se ljubavlju već prvim pogledom kroz objektiv. Svim srcem volim Zlatibor, na kome imam sreću da živim, i zahvalna sam mu na energiji kojom me neprekidno puni. Krenula sam da fotografišem njegove bajkovite pejzaže, večeri i jutra, leta i zime, i time mu odajem zasluženu počast. A kada sam počela da objavljujem fotografije, otkrila sam da ljudi vole da ih posmatraju, da uživaju u njima, jer i sami vole Zlatibor i prepoznaju njegovu neponovljivu lepotu. Sve me to inspiriše da, u cilju pravljenja dobrih fotografija, neprekidno tragam za novim, koloritnim i uzbudljivim motivima.

Šta je, po Vašem mišljenju, ono što razlikuje dobru, od loše fotografije?

- Kao i ljudi, i fotografije imaju dušu, i to ne zvuči čudno samo onima koji umeju da je posmatraju „trećim okom”. Svaka dobra fotografija nosi sa sobom priču, makar se na njoj nalazio samo jedan cvet. On može da predstavlja osobu, večnost, prolaznost, svenulost ili bujnost. Mnogo toga. Uvek sam svesna sveukupnosti življenja kada pravim fotografije, i verujem da svaka poseduje svoju priču upravo zahvaljujući toj mojoj budnosti.

Od kolike je važnosti, za izradu kvalitetne fotografije, imati dobru opremu?

- Od velike je važnosti, ali ne i od presudne. Lično sam se u to uverila, jer sam mnoge dobre fotografije napravila mobilnim telefonom. Postoje i pravila koje je potrebno primeniti, kako bi fotografija ispala dobra, ali je urođeni talenat najbolja garancija. Emocija, koju fotograf ume da „smesti” na svoje fotografije, ne može da iznedri aparat, već onaj koji ga koristi.

Šta se promenilo u Vašem pogledu na svet, od kada ga posmatrate očima fotografa?

- Produbila sam svoj kontakt sa prirodom koja me ispunjava, čini opuštenom i srećnom, daje mi snagu. Posmatram stvari oko sebe na nove, sveobuhvatnije načine. Naučila sam da prepoznajem lepotu u svemu, da zapažam detalje, da se, kroz praćenje promene godišnjih doba, učim da prihvatam promene u životu. Jedan od razloga zbog kojih objavljujem isključivo fotografije prirode je da navedem i druge da se povezuju sa njom, da iskuse njena lekovita svojstva. Ko hoće da gleda i da uči, priroda može da mu postane najbolji učitelj.

Šta biste poručili onima koji tek počinju da se bave fotografijom, kao hobijem?

- Poručila bih im da ne teže tome da svaka fotografija bude savršena. Uvek će biti onih kojima će se određena fotografija svideti, i onih drugih, koji će je kuditi. Važno je uživati u procesu fotografisanja, u pronalaženju inspirativnih motiva, u davanju svog maksimuma. Jedan trenutak, intenzivno doživljen i proživljen, može da bude dug koliko i sama večnost. Tako i fotografija, koja nastaje tek jednim pritiskom na dugme okidača, može da bude svedočanstvo tih duboko proživljenih trenutaka, te večnosti.

Imate sasvim dovoljno materijala za štampanje publikacije, ili postavljanje samostalne izložbe. Da li, nešto od toga, možemo uskoro da očekujemo?

- Možemo, jer sam praktično „prinuđena” da napravim javnu promociju svojih fotografija, kako bih izašla u susret svim ljudima koji me prate putem društvenih mreža i koji zdušno komentarišu sve što objavim. Njihove pohvale mi prijaju, ali me istovremeno i obavezuju da svom hobiju dam ozbiljniju notu. Na neki način sam „dužna” i samoj sebi da sve što sam, fotografisanjem, otrgla od zaborava, promovišem javno i time omogućim ljubiteljima Zlatibora da se, iznova, ili po prvi put, zaljube u njega.

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Mesto: