Zlatiborac sam, tim se dičim! Priče o fudbalu na drugačiji način

Uporedi smeštaj

Miloš Topalović Top je već godinama sinonim totalne predanosti “Najvažnijoj sporednoj stvari na svetu”. Autentični Zlatiborac, koji je u svom novinarskom zanatu na najbolji način demonstrirao sve one osobine kojima se stanovnici ove planine diče pričao nam je o svom odrastanju na Zlatiboru, anegdotama sa fudbalskih terena i otkrio za koga on stvarno navija.

Godinama ste sa puno entuzijazma pratili sve fudbalske rangove. Sa puno strasti ste izveštavali sa utakmica nižerazrednih takmičenja. Koliko je interesovanje za takve mečeve i kakva je atmosfera na njima?

- Interesovanje je logično lokalnog tipa, ali svaki događaj ima svoje čari. Na takozvanim “malim” terenima i u nižim ligama postoje heroji koji su veliki za to okruženje. Doskočice sa tribina su orginalne i često se kasnije mogu čuti na “višim instancama”. Takozvane “prozivke” su uobičajene, kao i vređanja (često morbidna), ali bar nema huliganskog pira. Kada su se pojavile kopačke crvene boje jedan navijač je na utakmici Hajduk sa Liona-Loznica dobacio gostujućem asu Josipoviću: “Šta je bre čupavi, ceo dan si riljao cveklu pa si ovde došao da igraš”. Uobičajena su i “secovanja” (prvi aut, korner, karton…) koja su se kasnije ustalila u kladionicama savremenog tipa. Tu je i neizbežno “treće poluvreme” kad se zakopaju ratne sekire i krene u “stručnu” analizu utakmice. Jednom prilikom u Vrčinu su gostujući fudbaleri tražili par flaša kisele vode iz stadionskog restorana, kako bi se osvežili ali je konobar rekao: “Može, ali samo ako uzmete i tri litra rizlinga! Nećemo da razdvajamo.” Bilo je uobičajeno da se sekirče “zabode” u obližnje drvo, dok gosti idu ka terenu, kao znak da tu bodova nema.

Jedno vreme na društvenim mrežama je totalni hit bila stranica Seoski fudbal. Da li on zaista ume da bude toliko smešan?

- Ljudi koji ažuriraju starnicu Seoski fudbal su bivši igrači nižerazredih klubova. Njih par odlučilo je da postavi privatne slike ne nadajući se odjeku. Onda su počele da stižu slike iz šireg okruženja i sami znate do kojih je granica sve došlo. Osavremenjeno je klipovima, prošireno van granica Srbije… I u 99 odsto slučajeva je sve orginalno. Tu i tamo se pojavi neki fotošop koji karakteriše slične pokušaje u inostranstvu. Srbija je, iz dosta razloga, plodno tlo. Infrastruktura se decenijama ne menja, svaki zaseok ima klub, u okruženju “stadiona” uvek je nešto interesantno poput štale, plasta sena, govečeta, konobarice nisu sa modnih pista, poruke navijača nigde drugde ne možete pročitati, improvizovanih kućica za rezerviste, delegate nema van Balkana…do pijanaca koji “ocrtavaju” linije terena, videli ste kako. Možda je celu lavinu pokrenuo čuveni trener “Limeni” iz Ratkova.

Dajte neku anegdotu!

- Prva se odnosi na svojevermeni veliki derbi Sloboda-FAP. Gostujući navijači su skandirali: FAP, FAP, FAP…a sa drugog dela tribina odjekivalo je: “GOOORIIII”. Aludirali su na požar koji se par dana ranije dogodio u jednom od pogona. Ivan Čančarević je dao gol (glavom!) i Sloboda se probila u viši rang. Imam dobrog druga fudbalskog menadžera sa kojim sa išao na Kipar kako bi uzeo proviziju od 100.000 tadašnjih maraka. Tamo nam je čovek, takođe Srbin dao popriličnu “butku” i zadovoljni smo otišli u hotel. Đavo mu nije dao mira. Brojali smo 5, 6…10 puta i nikada nismo prebacili 97.000! Kada ga je nazvao usledilo je objašnjenje: “Siguran sam da nisi imao više od 500 maraka kada si sleteo u Larnaku. Sada imaš u džepu 97.000 i opet nisi zadovoljan! Pa kakav si ti to čovek?! Isti “tip” je voleo da široko živi. Mesecima smo se provodili u kafiću koji je karakterisao Cvijićevu ulicu u Beogradu. Niko nije smeo da se maši za džep. Menadžer je bio “baja” u društvu. Postalo je sumnjivo kada ga je gazda kafića konstantno štitio telom kada prelazi ulicu. Pitali smo vlasnika Peru o čemu se radi? - Toliko je dužan da neću da rizikujem da ga udare kola. Bolje mene da ubiju pa možda jednog dana porodici vrati dug! Sećam se noći u tada popularnom restoranu “Delfin”. Odjednom je postalo napeto kada se pojavio Voja Kis (stric Zvezdinog doskorašnjeg trenera Nenada Lalatovića), poznati operativac Zvezde, u društvu kovrdžavog mladića. Samo što nisu bili “povezani” lisicama. Nije ga ni tren ispuštao iz vida. Posle dvadesetak minuta izjuruili su i seli u prvi taksi. Ispostavilo se da je reč o Siniši Mihajloviću. Voja ga je oteo Partizanu ispred nosa i vešto krio dok se taksijem nisu prebacili u štek, a ranom zorom sklopljen, je ispostaviće se, istorijski ugovor.

Prvoligaški i reprezentativni fudbal su godinama, uglavnom, uzrok nerviranja i apatije. Postoje li, ipak, neki pozitivni primeri u našem fudbalu na koja bi trebalo da obratimo pažnju i da ih podržimo?

- Srbi su tradicionalno talentovani, genski, za ekipne sportove. I snalažljiv smo narod. Fudbal je pasija koja nema granice. Popularan je pošto je to jedini sport u kome mogu da vas pobede ekipe sa svih kontinenata. Druga važna stvar-igra se nogom! Uporedite šta u svakidašnjem životu radite tim, a šta ostalim udovima i sve će vam biti jasno. Tu je i pravilo ofsajda kao najsavremeniji vid odbrane od napadača. Srbi su se pogubili u moru ekonomsko-političkih promena. Državni mehanizmi dozvolili su mešetarenja kojima nema kraja, a ekonomska kriza stravičan odliv. Kada se išlo van granica u 28.godini liga ex YU bila je među pet u Evropi. Onda se pojavio kriminalni milje, plus “navijači” koji peru novac kroz fudbal i obrću ga uz pomoć oružja I droge. Ucene, pretnje ,nameštanje rezultata, manipulisanje sa mladima... Našem vrhunskom fudbalu nema spasa bar dok se ne dogode korenite promene, posebno u pravosudnom sistemu. Definitivno! Ali ima nade u rad sa mlađim kategorijama i na tom polju možemo da ostvarimo dobre rezultate iako se granica odlaska “preko grane” pomerila na 15 godina. Turniri poput “Ćele Vilotić”, “Miljan Miljanić”, “Pera Jocić” prikaz su rasadnika telenata s tim da mlađi naraštaji imaju ogorman pritisak roditelja koji preko dece žele da što pre dođu do novca I izleče komplekse ili propale živote za koje uvek imaju marginalna opravdanja.

Zlatiborac ste poreklom, rado dolazite na njega. Postoje li neka vaša, lična mesta kojim se stalno vraćate?

- Moju mladost, koju nizašta ne bih menjao, karakteriše Bermudski trougao: kafić ”Dvojka”, disko u “Studentskom” i ondašnji bar hotela Palisad. Kroz šalu, ali u zbilji često kažem da smo tada postavili temelje turizma na Zlatiboru. Tada je bilo ispod časti da se pije pivo, apsolutno si morao da znaš da “đuskaš” i plešeš inače si bio nemi posmatrač, prinuđen da slušaš kasniji “razvoj situacije”. Bilo je toliko dogodovština da će se neka valjda naći i u obnovljenom izdanju Erskog humora koje priprema moja vrla prijateljica Nena Đenić. Spomenutih mesta više nema. Nisam u godinama kada mogu da sedim slušam pet sati muziku koja me ne dotiče. Odrastao sam uz hard-rok I AC/DC I sećam se da su me par puta privodili u stanicu milicije. Imao sam dugu kosu, minđušu od 1979, iscepane farmerke, kožne narukvice, jakne ispisane autolakom…Totalna anarhija za Partizanske vode (tako ih i sada zovem, a i moji naslednici) tog doba. A eto, policajaca, bar tih više nema, a Angus Jang je pre mesec dana izdao novi album. U osnovi, kao i u Beogradu, volim život “blejača” a to podrazumeva deo gde su gazda Rade, Jovaš, Radojica, Deša…Hvala Bogu uvek ima sportista sa kojima posedim, razmenimo vesti, komentarišemo događaje. Kada čujem “Moji su drugovi” shvatim da su u Švajcarskoj, na Malti u Rusiji ili imaju stroge supruge. Moram da naglasim, nove generacije devojaka sa Zlatibora i okoline svetski izgledaju. Verujte mi na reč, od 10 koje prođu tokom leta, a neko me pita: Ko je ova? Bar osam su meštanke. Svaka čast!

Pratite li zlatiborski fudbal?

- Pratim zahvaljujući novinskim izveštajima, društvenim vezama “As” video klipovima…ali ne samo fudbal. Istinski sam lokal-patriota i ponosan na svoje korene. To ističem u svakom momentu i na svakom mestu. Ljudima sam nekada i dosadan. Eto, posle dosta vremena fudbaleri su se ustalili u grupi Drina, bore se ili su se borili za plasman u viši rang, formiran je još jedan klub, radi se sa mlađim kategodijama što je za svaku pohvalu, ima I turnira… Živi sam svedok, sa legendarnim krojačem Radišom Velancem, kada su se na starom igralištu na Palisadu tesale grede i pobijale kako bi se napravili golovi! Otac mi je bio agronom na farmi, pa sam tu, zajedno sa sadašnjim predsednikom opštine Milanom Stamatovićem, po ceo dan igrao fudbal. A eto, godinama se možemo pohvaliti sa stadiončićem koji ima reflektore. Budućnost Zlatibora je u sportskom (fudbalskom turizmu), a za to je potrebno još 5-6 terena, zatvoreni bazeni, savremenije teretane i trim-staze. Prošao sam sve svetske destinacije za pripreme od Turske, Kipra, Grčke, Austrije, Nemačke, Španije, Portugala, Švajcarske… i verujte mi niko nema, kao Zlatibor, sve na jednom mestu: klimu, krajolik, društveni život, lekovit vazduh koji oporavak posle treninga čini “bezbolnim”… Naravno, izgradnja autoputa i finiširanje priča o aerodromu osnovni su preduslov. Imaćemo i gondolu kao posebnu atrakciju. Ne treba zaboraviti da je od “Kacije” sa Miljanom Miljanićem do letošnjeg boravka Iranaca iz Padideha prodefilovalo dosta stranih timova, ali je uvek žalopojka bila na udaljenost od aerodroma “Nikola Tesla”. Posebno mi je drago što su košarkaši osvetlali obraz pošto sam pre 30 i više godina malo trenirao sa Rakcem, Džambom, Borišom i ostalim na otvorenom terenu kod tadašnjeg bioskopa u Čajetini. Zna se ko je sve bio u “Olimpu” na pripremama od košarkaških klubova, potom rukometaši, u kasnijim periodima godine atlete iz vodenih sportova, jer sport je deo društvenog života koji je isplativ u svakom smislu i obliku. I reiknarnacija smučarskog kluba “Janićije Jeremić” (SK Zlatibor) je značajna pošto je zbog konfiguracije terena Zlatibor bogom dan za “langlauf”, a ne alpske discipline koje svakako treba negovati jer se Tornik razvija u centar evropskog formata. Čuveni Marko Marković je više puta ponovio da mu je najveća čast kad ga posle toliko urađenih prenosa pitaju „Za koga ti stvarno navijaš?“.

Koliko komentator može ostati neutralan na meču koji igra njegov klub i možete li nam ekskluzivno otkriti za koga Vi navijate?

- Naravno da može, prevashodno mora, jer na događaju nije zbog sebe već konzumenata. Apropo Marka, sada već daleke 1970. bio je gost kod mojih roditelja u staroj porodičnoj kući na Zaltiboru, ali o tome smo pričali tek 20 godina kasnije kada smo se upoznali jer ga se nisam sećao iz tog perioda. Milojko Pantić je jednom prilikom rekao “Na teren izlaze fudbaleri Partizana, a evo i naših”! U profesionalnom smislu to je belosvetska bruka. Apsolutno svi znaju da nikada nisam navijao za neki domaći klub. Čak ni u obliku simpatija (osim, podrazumeva se Slobode), iako sam profesionalno par godina dok sam radio na SOS Kanalu u stopu pratio Partizan. Ljudima iz tog kluba nije smetalo što nisam njihov “fan”. Igrom slučaja od 1973. navijam za Borusiju iz Menhengladbaha i godinama sam bio najpoznatiji u fan-klubu van granica Nemačke. Gledao sam te godine finale Kupa UEFA Liverpul-Borusija i zbog naziva kluba (u orginalu Prusija) i neverovatnog imena grada iz koga dolaze poče sam da se interesujem i sakupljam sve o njima. Nekako u to vreme poklopilo se da su osvojili pet titula u Nemačkoj I igrali najatraktivniji fudbal, gotovo preteču onoga što je kasnije nazvano Totalni fudbal. Tvorac te i takve Borusije (ili “Ždrebaca”) bio je Henes Vajsvajler o kome dugo i naširoko može da se priča. Poenta je u njegovim rečima pre početka meča: “Momci, više volim da izgubite 3:4 nego da pobedite 1:0”. Voleo je kapljicu, a slepo su ga slušali genijalni Ginter Necer, Jup Hajnkes, Herbert Vimer, Rajner Bonhof, Berti Fogts, kasnije Alan Simonsen, Lotar Mateus, Štefan Efenberg…Naravno, usledili su odlasci na utakmice, krstrenje Evropom.

Ove sezone bio sam u Sarajevu, na Kipru u Cirihu, a sledeće sezone ponovo Liga šampiona i to posle 37 godina od poslednjeg učešća! Što reče moj šestogodišnji sin Petar: “Jupiii, tata imaćemo Borusiju naredne sezone u albumu Liga šampiona.” Iako navija za Barselonu “poštuje” moj klub. Možda i “mora” jer je čitav stan u bojama “Gladbaha” uz detalje poput četkice za zube pa do odevnih predmeta jer mi klub navijača svake godine šalje zanimljive pakete sa novim proizvodima. Sin je totalno lud za fudbalom, u oba smera (trenira u Brodarcu), i verujem da će jednog dana ostati uz taj sport u bilo kom obliku. Ljubav prema Borusiji uslovila je da se totalno posvetim međunarodnom fudbalu. Decenijama sam imao naveću privatnu arhivu, znao sam izgled i karakteristike “million” igrača, upoznao do tančina geografiju i mnoge istorijske detalje i na kraju hobi pretvorio u posao. Najpre u listu Sport i onda 20 godina na SOS Kanalu sa početnim izletima na 3K . Taj period na 3K je posebno važan pošto sam uveo novi način komentarisanja utakmica. TV gledaocima nisam govorio gde je lopta, pošto to vide jer nije reč o radio prenosu, već more detalja poptut: “Larios nije u reprezentaciji Francuske iako to zaslužuje jer je u ljubavnoj vezi sa Platinijevom ženom. Mišel je bio bog i batina pa je selektoru Idalgou rekao: On ili ja! I bezbroj zanimljivosti uz pomoć kojih su gledaoci shvatil ida fudbal nije samo igra. Bilo je to vreme kada je Kurc bio igrač (kasnije trener) pa je bilo komentara poput: “Pavel Kuka se poigrao sa Kurcom”, “Bruno Labadija je laktom razbio glavu Kurcu” I sve u tom stilu. Trofejni menadžer Liverpula Bil Šenkli je naglasio: “Mnogi veruju da je fudbal pitanje života i smrti. Vrlo sam razočaran takvim stavom. Uveravam Vas da je puno, puno važniji od toga”! Za ovaj deo jako je važno da me moj otac, iako je bio jedan od najboljih fudbalera u istoriji FK Zlatibor, nikada nije “trovao” pričama o navijanju tako da je umro, a da nisam saznao ko mu je bio bliži srcu. U okruženju nije bilo ljudi (Pufi, Miga, Buđavi, Čole…) koje je fudbal zanimao. Ni rodbina nije vršila pritisak, a na Zlatiboru smo samo nas trojica (Kole I Prešo Čolović) rođeni 1963. pa sam i sa te strane bio “miran”. Čak me ni čuveni kafedžija Lojo, dragi školski drug, nije nagovorio da navijam za Partizan. Ali, ako ga u pola noći pitate sastav Borusije iz 70-tih kao iz rukava će ga izdiktirati!

Konstantno tvrdim i apsolutno sam u pravu: navijačka pripadnost nije stvar izbora i zdravog razuma već činjenice da stvorenja od perioda kolevke počnu da kanališu na sve moguće načine i desi se ono što se dešava-zadojenost do te mere da više ništa nije sveto, a smrtnih slučajeva je sve više.

Kad opet dolazite na Zlatibor?

- Od 1987.kada sam počeo da radim imao sam standardni ritual: mesec dana leti i dve nedelje zimi. Uglavnom u julu sa snimateljima za potrebe SOS Kanala zbog ogromnog broja klubova na pripremama. Pošto sam promenio TV kuću i sada sam na Moja TV koja ima potpuno drugačiji koncept toga više neće biti. Bar reportaža o klubovima i igračima. Svakako ću se letos pojaviti pošto deca budu bar dva meseca, a moraću da nabavim drva za zimu i sredim prilazni put koji su mi raonikom uništili čisteći zimus sneg. Nisam se umorio od posla, ali definitivno sam nešto morao da promenim jer posle 20 godina ne menja se samo-žena.

Bojan Savić za portal Zlatibor - Čudna i čarobna moć

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Aktivnost: 

Mesto: