ZLATIBORSKA NEOBIČNA PRIČA

Uporedi smeštaj


Kovač u Titovoj vili, Majstor Ilija Glišović nekad bio domar u Brozovoj vili i državni prvak u skijanju, na skijama koje je sam pravio...

ZLATIBORSKA NEOBIČNA PRIČA

RUDINE NA ZLATIBORU. – Kad stari kovač zlatiborski zamahne i raspali čekićem, pršte varnice unaokolo. Kad na tocilu otoči kakvu britvu, bradvu, nož – to dlaku seče. Klepa, kali, nasađuje i oštri sekire, ćuskije, krampove, motike. Kuje i potkiva, a po potrebi je i kolar, stolar, mehaničar, drvodelja. Napravi, kad zatreba, i mrtvački sanduk, pa ne naplati, ljudima u žalosti da pomogne. Svakom seljaku zlatiborskom uvek je na usluzi. On, Ilija Glišović, iz prelepih Rudina – gde je Zlatibor onaj pravi, talasast, mirisan i nenarušen – poslednji je kovač i potkivač u celom ovom kraju. Školovan zanatlija, sa davnašnjom diplomom užičke Zanatske komore. Majstor koji je još 1960. imao svoju privatnu kovačku radnju, a koga visoki porezi za privatnike sedamdesetih nateraše da privremeno taj posao prekine. I ode, kakvog li obrta, pravo na Palisad, za domara u Titovu vilu.

- Tu su, zapravo, tri zdanja, svako na tri sprata: objekti ''Tara I'' i ''Tara II'', kao i vila ''Jugoslavija'', čuvena Titova vila. Gazduje odavno time RTS, to je njihovo odmaralište, a ja sam tu bio domar punih 27 godine iz tog posla u penziju otišao – priča nam Ilija, dok pred svojom kovačkom radionicom u Rudinama radi nešto oko točka od starih zaprežnih kola.

U ta tri objekta je ukupno 36 soba, svaka sa kupatilom, komforna, dvokrevetne ili trokrevetne. Titova vila je, veli Ilija, nekadašnja kuća predratnog advokata Pavlovića i naročito je uređena. Tito je za Ilijinog službovanja četiri puta odsedao u ovoj zlatiborskoj vili i smeštao se uvek u iste sobe, jednoj crvenoj i jednoj zelenoj. U njima su po dva kreveta, poseban nameštaj, ukrasi od kovanog gvožđa, naročiti lusteri, u kupatilima odlične pločice vrlo luksuzne za predratno doba..Tu je i salon sa velikim stolom, umetničkim slikama i drugo.

- Pre Titove posete uvek bi dolazili ljudi iz obezbeđenja koji bi detaljno prekontrolisali celo odmaralište, i zgrade i dvorišta. Radili su to minoistraživačima, naročitim detektorima. Kad završe posao, postave svoje ljude kao stražu i obezbeđenje, dok mi, ovde zaposleni, pomažemo. Služio sam, inače, vojsku u Titovoj gardi, u Lukavici kod Sarajeva, pa u mene nisu sumnjali – seća se Ilija, pa nastavlja:

- Tito je s nama često razgovarao i šalio se. Govorio je: Kod vas ovde na Zlatiboru se mnogo dobro spava. Hranili su ga jelom pripremljenim u hotelu ''Palisad'', mada je on radije boravio u ovoj vili, nego u hotelu. Bilo je i dogodovština. Jednom, prišao je on da popriča sa komšijom pored vile, koji je imao kera, a za Titom su skakutale njegove dve pudlice. Odjednom, obezbeđenje je naglo reagovalo i brzo su Tita ubacili u ''mercedes'', u strahu da psi ne izazovu gužvu. Tito se, iznenađen, začudio što su tako postupili – priča naš sagovornik, pa dodaje da su prilikom poslednje predsednikove posete hteli da mu postave svečani ručak napolju, na jednom igralištu ispred vile, ali su zbog kiše trpezu preselili u restoran objekta ''Tara II''. To je bio poslednji Titov obed na Zlatiboru.

Kad je otišao u penziju, u svoje Rudine, Ilija se opet vratio svom starom zanatu, kovačko-potkivačkom poslu. Nekad, bilo je u zlatiborskim selima i zaprega, konja, volova, ljudi su orali, vukli drva. Tada, dvesta volova se u sezoni potkivalo, sa letnjeg na zimski kov. Sada, u Rudinama, selu sa 80 kuća, ostala su dva para volova i jedan konj.

- Nema ni zaprežnih kola, smanjio se broj stanovnika. Selo ostarilo i odumire, ima svega tri đaka. Mladi odoše u centar Zlatibora, u turizam, na lakšu zaradu. A ja još pomalo ratkam, više iz zadovoljstva, da ruke ogarim i s ljudima progovorim – veli Ilija, koji nije samo bio domar u vili Titovoj i majstor zlatnih ruku. U mlađim danima istakao se kao najbolji skijaš Zlatibora, svojevremeno i prvak bivše SFRJ u biatlonu na 30 kilometara. Od detinjstva na skijama je trčao i bela prostranstva tako lakše prevaljivao, pa katkad i na vukove iz puške pucao. Baš kao u biatlonu, disciplini koja to objedinjuje, pravoj za izvorne Zlatiborce. Dok ''Elan'' nije proradio, takmičare u skijanju sa svih strana Srbije Ilija je skijama snabdevao, ručno ih praveći. Svojevremeno i jednoj užičkoj školi 40 pari napravio.

- Moj otac Milija i tetak Janićije Jeremić, sa prijateljem Milošem Mišovićem, kasnije poznatim novinarom, u ratu su kod Nemaca videli skije, pa uzeli mustru i napravili prve domaće. Od jasenovog drveta, sa vezovima od kaiša i okovima od lima. Danju prozore i vrata pravili ljudima, noću skijali po brdima zlatiborskim. Kad seljanke ujutro izađu napolje i vide neobične šare po neugaženom snegu uplaše se: ovo neki đavoli tragove ostavili, govorile su, ne znajući za skije i skijanje.

Ilija posao preuzeo od starijih, pa jasenovo drvo strugao i tesao, kuvao u jednoj oraniji, pa na oblom trupcu savijao. Vezove od kožnih kaiševa, na kojima je toka, pravio da se pritežu za veće i manje cipele. Nije mogao tih pedesetih godina da napravi koliko su mu tražili. Napravio je, računa, oko 200 pari u karijeri. Kasnije, kad je ''Elan'' krenuo da izrađuje skije, Ilija jedino proizvodio one za trčanje, sa vezovima koji drže cipelu napred. Išao je i po takmičenjima, 23 godine bio član reprezentacije Srbije u biatlonu, a 1975.i 1976. prvak SFRJ u toj disciplini. Trideset kilometara prelazio je za sat i po. Na drvenim skijama koje je svojom rukom napravio jednom bio drugi u državi, iako mu se, dok je putovao vozom, jedna izvitoperila od toplote. Stigao zahvaljujući skijanju i do Austrije, Italije, pa čak i u daleki Murmansk na Severnom moru. Sve o svom trošku, u vunenim džemperima zlatiborskim.

I dan danas, mada mu je šezdeset osma, kad sneg prekrije padine njegovog Zlatibora, Ilija Glišović opet stane na skije i začas desetine kilometara ostavi za sobom. Žičara ga apsolutno ne interesuje.

Zabeležio: Branko Pejović


(Foto: S.Jovičić)

Vesti i događaji: 

Kategorija: 

Mesto: