Crnjuša pripada porodici vresova. Botanički je srodna ruzmarinu i borovnici. Procvetava još u vremenu prvih nagoveštaja proleća. Ponekad, kad su zime blage, već u decembru. Puni procvat i vizuelnu dominaciju na terenu gde raste, doživljava u martu.Tada se široke površine na planinskim strminama i u šumama beloga i crnoga bora i na vlažnim, slabo osvetljenim stranama, prekriju živopisnim i razigranim bojama ovog cveta, koje je teško opisati, ali je u njima lako uživati.

Crnjuša raste najčešće na serpentinu, ali uspeva i na krečnjačkoj i na dolomitskoj podlozi. U visinu se penje do preko dve hiljade metara. Geografski gledano, nastanjuje relativno uzak prostor, od Alpa do Karpata, sa Apeninskim i Balkanskim poluostrvom. Bira senovita i vlažna mesta. Na nepogodnim terenima i na tlu tako siromašnom da druge biljke tu teško mogu da se održe, crnjuša polako zauzima i prekriva velike površine. Na okomitim severnim stranama, crnjuša raste i tamo gde preko čitavog dana ne padne ni jedan zrak sunca. Na mestima gde je velika osunčanost, crnjuša retko kad raste.

Iako mala i naizgled nejaka, crnjuša je žilav borac. Njen dobro razvijen korenov sistem, sa brojnim veoma čvrstim žilicama, odlično je vezuje i za sipljivo zemljište na liticama. Njena uloga u borbi protiv erozije je nemerljiva. Ne samo što sprečava osipanje terena i oburvavanje kamenja nego, zadržavajući koliko-toliko plodnu zemlju na strminama, omogućava rast drugih biljaka koje, inače, ne rastu u bližoj okolini ako tamo nema crnjuše.

Moramo da napomenemo da je među ovim biljkama veliki broj retkih i ugroženih vrsta (zelenocvetni naprstak, trocvetni karanfil, divlji karanfil, breberina, žuti zvončić, crveni protivak, da ne nabrajamo dalje), koje su zaštićene našom Uredbom o zaštiti prirodnih retkosti. Drugim rečima, crnjuša više štiti ugrožene biljne vrste nego što to može da učini bilo koji propis ili zakon. Makar i samo zbog toga, crnjuša je našla svoje mesto na stranicama našeg časopisa, ako već za nju nije bilo mesta na spisku zaštićenih biljaka u pomenutoj Uredbi. Upravo zbog ovakvih njenih svojstava, odgajeni su brojni vrtni varijeteti, namenjeni pre svega ozelenjavnju kamenjara.

Crnjuša je veoma medonosna biljka. U predelima gde se podudari vreme njenog cvetanja sa vremenom izletanja pčela na ispašu, daje veoma kvalitetan, sasvim taman, skoro crn med, koji je po sadržini minerala bogatiji od svih vrsta meda, i koji se u narodu zove borov med, iako sam bor nije medonosna biljka. Boja meda koji pčele prave od njenog nektara, možda može da se dovede u vezu i sa imenom same biljke.

Teško je odrediti zbog čega je ova biljka tako veselih i zivahnih boja i koja je, uz to, u vreme svoga cvetanja, svakako najzivopisnija i najvedrija pojava u prirodnom okruženju, dobila tako sumorno ime "crnjuša" ili, jednako često upotrebljavano "crnjuš". Neki smatraju da je ovo ime biljka dobila zato što uglavnom raste u blizini crnoga bora. Drugi, a među njima, naravno, pretežu pčelari, tvrde da je ime dobila po medu koji daje. I jedno i drugo tumačenje deluje i prihvatljivo i ne baš sasvim prihvatljivo. Ostavljajući nekom radoznalom lingvisti da se, eventualno, pozabavi etimologijom reči crnjuša, crnjuš, pretpostavljamo da izvor imena crnjuša seže u daleku prošlost i da su na dugom putu do današnjih dana zameteni tragovi pravog razloga davanja ovakvog imena biljci. U našoj narodnoj medicini crnjuša se veoma retko i sa nepotvrđenim uspehom koristi kod problema sa krvnim sudovima. Nijedna ozbiljna farmakopeja ne pominje crnjušu kao lekovitu biljku.

Zabeležio: Srboljib Ilić