JEREMIČAK Dafne blagayana Freyer

Jeremičak je niski, polegli i puzavi grmić. Retko kada je viši od pola metra. Već u rano proleće javljaju se žućkastobeli cvetovi, koji odišu jednim od najugodnijih i najsloženijh cvetnih mirisa. Cvetovi su zbijeni u guste glaviće, a svaku glavicu čini desetak do dvadesetak cvetića. Listovi su obrnuto jajasti – uži u delu do stabljike. Glatki su, debeli i sjajni, na gornjoj površini tamnije, a na donjoj svetlije zeleni. Spiralno su poređani na grančicama i, najčešće, na vrhu zbijeni poput rozete ispod samog cveta, Plod jeremička je crvenkastobeo, mesnat i bobičast, sa jednom semenkom. Sazreva, obično, u julu.

Jeremičak je tipično balkanska vrsta. Raste u svim republikama nekadašnje Jugoslavije, u Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji. Raste najčešće u retkim šumama crnoga bora, i dopire do 1600 m nadmorske visine. Jeremičak je retka i ugrožena biljna vrsta. Na svojim prirodnim staništima zakonom je zaštićen na svim lokalitetima u Sloveniji i na veoma retkim nalazištima u Hrvatskoj. Kod nas je formalno zaštićen Uredbom o zaštiti prirodnih retkosti. Izgleda da je u našem narodu jeremičak odavno poznat i omiljen. U botaničku sistematiku ušao je relativno kasno. Smatra se da ga je “otkrio” grof Blagaj (otud i latinsko ime biljke), u Sloveniji, 1837. godine. Sledeće godine, biljku je opisao i sistematizovao botaničar Frejer.

Jeremičak je izabrao Zlatibor kao jedno od svojih retkih bogatih staništa. Na našoj planini ga ima puno, ali on ovde doživljava i veoma nesrećnu sudbinu. Ako su prema njemu priroda i borova šuma bili blagodarni i izdašni, naši ljudi kao da čine sve da ga unište. Njegovi nežni cvetovi i njegov prelepi, bogat miris, toliko privlače i meštane i posetioce, da ga oni nemilice i bezdušno kidaju i čupaju iz korena. Zlatiborskim ulicama pronose, uz širok zadovoljni osmeh, puna naručja nedužnog jeremička, nesvesni šta zapravo čine. Stanište jeremička kod hotela “Jugopetrol”, koje se do pre dve-tri godine moglo smatrati bogatim, danas je već toliko proređeno, da mu preti potpuno uništenje. Ako Zlatiborci ovu biljku što pre ne stave pod najstrožu zaštitu, u veoma bliskoj budućnosti će se samo govoriti o mestima gde je, nekad, rastao jeremičak.

Sve ovo govorimo zbog toga što je jeremičak zapravo veoma retka biljka. Mi imamo sreću što u tolikom broju raste pored nas, radujući nas svakog proleća svojim bogatim mirisom. Naša je dužnost da ga ne uništavamo i da ga branimo od uništenja, da mu omogućimo neometan razvoj na mestima gde on, po volji ili po čudima prirode, već raste. Ako ćemo da čuvamo zlatiborsku prirodu, prvenstveno moramo da sačuvamo one biljke koje našu planinu vole više od drugih planina. Moramo, na kraju, i meštane i posetioce da upozorimo da i kora i plodovi jeremička sadrže veoma otrovne materije.

Plodovi se nipošto ne smeju jesti, jer izazivaju opekotine u želucu, gađenje i povraćanje. Oguljene stabljike i kora sadrže otrovni glikozid dafnin, koji u dužem dodiru sa ljudskom kožom može da prouzrokuje plikove i teža obolenja kože. Ne samo zbog njegovih loših, već najviše zbog njegovih dobrih osobina, ostavimo jeremičak da raste tu gde mu je priroda dala da raste.

Ekskluzivno za www.zlatibor.rs autor teksta: Srboljub Ilić