Milenka Mika Udovičić - ''Piše poeziju vodeći emocionalni dnevnik... Simbol njene poetike je ptica...'' (Milijan Despotović)

LANAC

Mi smo lanac
čeličnom materijom povezani
koji ide magistralom života,
skreće,
zastaje,
prestrojava se
i opet ostaje povezan,
trudi se kamen, zid da ga prekinu,
ali ne pomaže,
trudi se reka suza
da ga odnese sa sobom
ali ne pomaže,
trudi se zemlja
da ga uzdrma,
uplaši,
ali ne pomaže,
on putuje životom
sa hrabrim srcem u sebi,
na sebi nosi tek po neku ogrebotinu,
tek po neku kap iz reke suza,
zemlju zaustavlja,
zaslepljuje sve pred sobom
sjajem svoje duše
i nastavlja putovanje
magistralom života.

JESEN

Noć se topi na usnama
sočnog i mirisnog mesta
na kome smo stajali dugo
obasuti veselim zvezdanim sjajem,
ogrnuti srećom,
šum povetarca treperi
kao tiha struna,
lišće se njiše
opijeno pesmom,
dok jesen
nečujno korača
iza ulica i parkova,
jesen dolazi praćena muzikom,
žuta haljina joj mokra
i kruta,
dotiče zemlju vrhovima,
dok u baštama ruže snivaju.

SNOVI

Život se poigrava sa nama,
baca nas negde u okrilje tame,
samoća nas goni u svoje odaje,
a mladost naša polako se iskrade,
ostanimo tu gde smo nekada davno
u svojim glavama krojili ogrtač sudbine,
pod okriljem zvezda sačekajmo zoru
i pustimo snove
da bar oni malo cvetaju.

MAŠTA KAO SPAS

Da li ponekad i vi padate
u ponor mračnog iskušenja,
gde crni ždralovi lete ka vama
i nose zlu slutnju u očima,
da li se nekad osećate smeli
samo u bašti
raspaljene mašte,
dok gorka stvarnost
potajno vas mori
i svojim jezikom
truje vaše nade.