Videla sam kako si se nasmešio! I znala sam... Taj čudni osmeh kakav sam nekad vidjala dok si me gledao, taj zaneseni, zamagljeni pogled, sada je pripadao nekom drugom...
Ledenica se zarila tog trena u moje srce, probad sam osetila do dna, sledio me, nisam mogla da učinim ni sićušni napor da slažem sebe. Kako bih, kada sam te znala tako dobro?
Samo sam sklonila uplašeni pogled što dalje od tebe, da ga ne vidiš, da ne naslutiš da sam spoznala, da ne izazovem nelagodu i nesuvisla pitanja i laži koje bi usledile, bilo bi to previše za mene, tu i tada.
... Noć je prebrzo pala, donoseći paniku. Posle toliko godina braka, bliskosti, milote, podeljenih osmeha, tajni, sreće, ali i tuga, strahova, nervoze, sve što ide ’’u rok službe’’, leći ću pored stranca. Može li se to?
Muvala sam se beskonačno dugo po kuhinji preslažući sudove, premeštajući stvari, a onda po kupatilu hodajući sitnim koracima, držeći se rukom za želudac, za mesto pod srcem koje se steglo od jada i nemoći da se uhvati u koštac sa istinom. Moje lice u ogledalu kao i da nije bilo lice sa ovoga sveta. Samo široko rastvorene oči, eto, to je postojalo. A u očima... Duboko crnilo... Bezdan...
Postojim li još?
... Zakucao si na vrata.
- Jesi li dobro?
Poskočila sam, štrecnuvši se od neočekivanog zvuka i glasa. Još si tu? U mom životu?
- A-ha, - odgovorih, jedino za to sposobna, za taj jedva artikulisani glas.
- Požuri... čekam te. - šapnuo si.
... Čeka me?
Da li je Hamlet imao taj osećaj hladne konačnosti krećući u susret svojoj sudbini, govoreći : ’’ Biti, il ne biti...’’ ?
Ne, naravno da ne. To je Šekspir oživljavao neke svoje dileme. A ja? Šta ću ja?
Ugasila sam svetlo u kupatilu... I u hodniku... I stonu lampu čija je svetlost umela tako da nas ogreje dok smo se spajali užarenih očiju, sa mrljicama rumenila od toplote tog milotnog čina koj nas je činio jednim celim! Nekad...
- Zašto si ugasila svetlo? - pitao si okrećući se u mraku, nalakćujući se. Naslutila sam taj pokret. Dodirnuo si mi rame, sklanjajući mi kosu sa tog blagog zavijutka, spuštajući tople usne na to mesto za koje si govorio da je sačinjeno samo za tebe. Smrzla sam se! A ti si se zaustavio... Jer, znao si me... Kao i ja tebe, zar ne?
Trenutak - dug, predug - činilo mi se, tvoje usne lebdehu nad mojim ramenom. Tvoja ruka je bila na mome bedru, a onda se premestila preklapajući moju, nalazeći mi prste, preplićući se sa njima, stežući ih blago. Taj prepoznatljivi, tako potreban, tako nežan, tako senzualan dodir, uspeo je ono što sve zamišljene proklete slike, koje su mi se javljale od trenutka spoznaje, nisu: kliznule su suze. Srećom, beše mrak.
Tvoje usne primakoše se mome uhu.
- Znaš, danas sam doživeo čudesnu viziju...
Ćutala sam. Da li trenutak konačnosti izgleda tako? Bolan, prebolan?
- Dani su se ubrzali u ovih nekoliko godina, za puno toga više se nema vremena, novca, pokatkad ni volje... - glas ti se utišao, ali tvoja ruka... Tvoji prsti... Behu tako podatni dok su se ukrštali sa mojima.
- Prosto me neka rezignacija drži već duži perod. Pomislio sam da sam zaboravio da se radujem.- Ponovo sam osetila kako me dotiču tvoje usne, lagano, poput mog uzdrhtalog daha.
- Pomislio sam, - nastavljao si, - kako nisam siguran više ni šta je ljubav, ni šta je život, uopšte. Kao da se sve pretvorilo u traku beskonačnog ponavljanja nekih manje bitnih stvari u kojima su one najvažnije mi , pre svega, gubile snagu. Nisam imao vremena ni da budem tužan...
Opet pokret u mraku, i tvoja brada se oslonila na moje lice, protrljavši me blago. Srećom, moje suze su klizile na suprotnu stranu, i još ih nisi osetio.
- A onda, danas, pogledao sam u nebo da vidim hoće li biti kiše, i tog trena je zrak sunca isplivao iza oblaka kao snop svetlosti, načinivši stazu od zemlje do gore... Tonovi pesme ’’Stepenice za nebo’’ pojavili su se u mojoj glavi tako jasno i živo da sam se preneo u onaj naš trenutak, tamo, na moru, na terasi, u onaj naš prvi stidljivi ples u kojem sam goreo od čežnje da budeš moja! Sve sam ponovo osetio! U stvari, više je to bilo prepoznavanje... Prepoznavanje devojke koju svaki dan vidjam u tebi, kraj koje se budim, koja me nasmejava ili ljuti, koja i dan danas ume da se postidi i pored toliko ljubavnih činova, pored radjenja dece... Pored svog čoveka... Bilo mi je tako lepo, kao da me je ponovo rodio taj snop svetlosti! Okrenuo sam se da ti to kažem, ali ti si bila zamišljena i nekako odsutna, pa sam oćutao. Sa tobom mi je lepo i kada ćutimo... Ili, kao sada: ja pričam, ti ćutiš. - naslutila sam osmeh i zadirkivanje u njemu. Naslutila sam pticu koja se negde duboko u mojoj utrobi izrodila iz gorke čaure, kao neočekivani dar, kao radost leptira koji se oslobadja i prelazi iz jednog života u drugi, ničim više sputan! Jer, shvatila sam: kada si se nasmešio, tvoj osmeh je pripadao nekom drugom, ali taj neko drugi ne beše suparnica, već devojka iz koje sam se rodila... Devojka sa iskrama u očima koja te je sanjala i dosanjala... Devojka koja se ove čudne noći pokrenula u meni, i zajedno sa mojim rukama, prigrlila te u tami!
Kada si se nasmešio, moje usne su bile na tvojima, sa istim zavetom kao prvi put!
Prvi put objavljena priča čarobne zlatiborske zavičajne pesnikinje Mirjane Ranković Luković posvećena prijateljima 24.05.2016.
HVALA omiljenoj pesnikinji ekipe Zlatibor - Čudna i čarobna moć