Petar Grbović - priča o svetskom uspehu i ne odustajanju jednog zlatiborca

Ne bi se Petar J. Grbović (48) smeo zakleti da bi elektrotehniku izabrao za životni poziv, još manje da bi danas bio to što jeste - stručnjak svetskog glasa, da je u njegovoj kući na Zlatiboru umesto petrolejke žiže gorela sijalica, bar ona mala od 60 sveća...
Beše to onih teških, dečačkih, sirotinjskih dana kad su svi oko njega imali struju, a on, sirotan, nije.

PRVI SAN

Eto Petra danas na univerzitetu u Inzbruku sa titulom doktora tehničkih nauka, redovan je profesor. Naumile univerzitetske vlasti u Tirolu da osnuju katedru za energetsku elektroniku, pa taj poduhvat poverile Zlatiborcu. Očekuju od njega da od studenata proizvede dobre inženjere i doktore tehničkih nauka. Nadu da će sa njegove katedre proisteći vrhunski kadrovi u njega polaže i kompanija "Infineon Technologies Austria AG" koja je sponzor laboratorije koju će Petar voditi. Nisu mu uzeli za minus što još ne govori nemački, zanemarljivo je to naspram znanja i iskustva koje Srbin ima. Njima Petar Grbović za nauku, nama za nauk.

Jedanaest godina je imao kad mu je preminuo otac Jovan. Ostao je sa majkom Stojkom, nepismenom seljankom, koja ga je podizala bez ikakvih prihoda, u trošnoj kući bez struje, okruženoj drugim koje su bile elektrifikovane. Posle očeve smrti on i majka osmelili su se da grade novu kuću. I ono malo čega su imali odricali su se zarad materijala. Pamti Petar da je morao da proda par dobrih volova da bi ukrovio dom. Kada su žice sa bandere povezane sa njegovom kućom zavoleo je struju, rešio da postane električar. Usput je spoznao lepote i draži radio-tehnike i elektronike. Dok su vršnjaci igrali klikere i jurili loptu, on je slobodno vreme provodio kod TV majstora Milijana Pavlovića i inženjera Gvozdena Zdenka Lukovića. Skupljao je nova znanja i razmišljao šta je razlika između jednosmerne i naizmenične struje.

- Posle osnovne škole i dve godine usmerenog obrazovanja u Čajetini upisao sam srednju elektrotehničku u Užicu. Tu sam ostvario svoj prvi san, postao električar - priča Petar Grbović.

OSTAJTE OVDE...

Isuviše ga je nauka privlačila da bi ostao samo električar. Upisao je 1991. Tehnički fakultet u Čačku, a tri godine kasnije došao je na ETF u Beograd, krenuvši od nule. Na katedri za energetske pretvarače i elektromotorne pogone diplomirao je 1999. Postao je elektroinženjer i iste godine upisao magistarske studije na ETF-u. "Sine, što ne ideš neđe, vidiš da ovde nemaš šta da radiš", savetovala ga je majka da ode iz Srbije. "Ostajte ovde, sunce tuđeg neba vas neće grijat kao što ovo grije. Grki su tamo zalogaji hljeba", odgovarao je Petar, citirajući poznate stihove, verujući u sunce svog neba.

A iz njega Petru nije progrejalo. Sa zvanjem magistra 2003. otišao je na Novi Zeland. Radio je u razvojnom odeljenju jedne francuske kompanije. Odatle je prekomandovan u Francusku, na velikoj školi u Lilu 2010. je odbranio doktorsku disertaciju, i dosanjao još jedan san, da bude i doktor tehničkih nauka. Odmah posle se preselio u Nemačku gde je radio za nekoliko svetskih kompanija. Juna 2018. dobio je poziv univerziteta u Tirolu.

RADIO SVE

- Energetska elektronika je oblast elektrotehnike koja se bavi pretvaranjem električne snage iz jednog oblika u drugi, bez značajnih gubitaka energije. Danas se energetska elektronika smatra stožerom tehnoloških revolucija. Koga god uređaja da se danas dotaknemo, možemo videti trag energetske elektronike. Poverivši mi katedru, Infineon i univerzitet u Inzbruku su mi ukazali veliko poverenje. Na meni je da ga opravdam - priča Grbović.

Petar je krajem marta inaugurisan u redovnog univerzitetskog profesora. Dok su na ceremoniji pričali slavopojke o njemu setio se udžerice na Zlatiboru u kojoj je ponikao, petrolejke žiže pod čijim svetlom se inatio da će postati električar, stare jakne što su mu kao siromahu poklonili da bi šta imao da obuče. Nijednu radost detinjstva za koju ga je život uskratio, nijednu majčinu suzu, nije zaboravio. Borila se njegova stara da mu upristoji detinjstvo, ali i on njoj pomagao da joj olakša borbu.

- Kad smo pravili kuću, nosio sam malter i pomagao majstorima da uštedimo za neku dnevnicu. Kao sredonjoškolac sam radio u čajetinskoj klanici, lepio etikete. Kopao sam kanale, kosio, plastio, nisam se libio nijednog posla. Kao student sam držao časove drugim studentima, popravljao televizore. Kao student četvrte i pete godine dobio sam stipendiju od jedne privatne firme iz Beograda koja je kasnije finansirala i moje magistarske studije. Deo novca sam trošio za školovanje, deo ostavljao majci - veli Petar.

NEMA PREDAJE

Ne zaboravlja one koji su pomogli: Milorada Rodića, vlasnika firme koje ga je stipendirala, i akademika prof. dr Slobodana N. Vukosavića, nekada mentora, sada prijatelja i kolegu.

- Zvuči surovo, ali mene je nemila mladost očeličila i naučila da ne postoji problem koji ne može da se reši. Život je neprestano padanje i ustajanje. Niti čovek može biti da ne pada, niti sme ostati da leži u blatu kada padne - veli predavač univerziteta u Inzbruku.

Nije Grboviću previše bilo stalo do priče o sebi, svojim tutulama i naučnim dometima, zarad publiciteta. Na jedvite jade pristade, kako reče, iz samo jednog razloga: Da bi neko ko se miri sa životnim nedaćama i razmišlja da pred njima položi oružje video podstrek da nastavi dalje.

NOVI SAN

Sada dr Grbović ima novi san: da sa Infinionom i prof. Vukosavićem načini Sabirni centar - HUB u Beogradu, da okuplja mlade talente željne znanja i naučnih izazova, da radi izazovne istraživačke projekte, da pomaže mladim kolegama kao što su nekada njemu pomagali.

BLIC . Vladimir Lojanica